BOKI RAZMISLJA

Zivot je neka cudna igra svetla i mraka, a kad izgibis kormilo onda te talasi bacaju gde oni to zele. Najbolje bi bilo da postoji pameti zelje, snage i planova, pa da znas kuda ces i sta ces. Da imas svoj cilj. Ti ljudi pobedjuju, postaju neko i nesto.
 
Ali sta da se radi, kad nismo ti odabrani? Mozda je onda odgovor, da treba da budemo ono sto jesmo: Obicni u svojoj neobicnosti!

Zivot je sastavljen od lepih trenutaka.
Uzmi sve te bisere i napravi ogrlicu.
One lose zaboravi, jer sa njima,
tvoja ogrlica ne bi bila nakit.

Zivot je onakav kakvog smo ga zasluzili, ili naslikali svojim bojama. I onda razmisljam, koliko osoba je trazilo moju blizinu, davalo mi toplinu svoje stvarnosti a ja sam uvek zurio nekud. A onda se pitam kuda?

Verovatno je odgovor, sto nisam zeleo biti obican. A ustvari to jesam! To neko kreativno dozivljavanje postojanja cini da se ponekad izgubimo u tami i trazimo previse od zivota, ljudi, veza, susreta.

A godine prolaze i u onoj gomili susreta i rastanaka nestajes polako ali sigurno. Nesto u stilu, neke medijske licnosti kome svi zavide, a on zeli samo obicne stvari u zivotu. Zato sto je i on ustvari obican, bas kao bilo ko od nas.

Izgleda da u tom vecitom trazenju mozemo naci, jedno veliko nista ili MALO NESTO

/Boki

 PS sitnice, male radosti  su zvezde na platnu zivota. One osvetljavaju nas put! 

Vrati mi moje pocepane snove. Jos uvek zelim da sanjam snove u kojima si ti. Da budem vezan za tvoju obalu i da zajedno dozivljavamo more. Da budemo delfini i volimo se na nasoj suncanoj obali. Poklonio sam ti moje tajne ali cuvaj ih nezno, kao i poljupce koji su jaci od gladi tela. Toliko toga zelim dok nestajem u postelji tvojih neznosti, a onda zanesen trenutkom sapucem da mi ne treba nista sem nas.

U lavirintu postojanja sam nestajao i nalazio sebe. Bure su ostavile trag na mome licu. Stojim pred tobom onakav kakav sam. Ne krijem nista. Ugasi dugu ako nemas hrabrosti da me poneses. Pronadji me ili nestani. Sve je u tvojim rukama. Ja sanjam, molim te ne budi me!

Postoje reci koje nikome nisam rekao. Price koje nisam nikome ispricao. Tebi zelim dati sve. Cak i te pocepane snove koji su deo mene. Dodji da ih zakopamo u pesku nase obale i budemo deo dana koji se radja na horizontu. Svet vibrira u meni. Izgubljeno mi trebas!

Moj meca je sladak i okruglast. Ima toplu njuskicu i uvek je veseo. On naculji usice i slusa me kad mu pricam o mom danu i nikada ne protestuje. Njegove bademaste okice me gledaju pametno i sa puno razumevanja. Ponekad sam nenamerno grub prema njemu, bacim ga u ugao sobe, jednostavno zaboravim i tada je on tuzan. Uh koliko je on pretrpeo muka zbog mene, ali sretan sam da mi oprasta. Sta bi ja bez njega i njegove ljubavi! Puno mi znaci.

Njegovo krzno je mekano i toplo. Obozavam da ga osetim u mraku kada zaronim u krevet. Odavno smo prijatelji i prati me verno kao senka iz godine u godinu. Jednom kad se sakrio, uplasio sam se da ce nestati. Inace on je prava maza i stalno se umiljava. Da divno je u mraku osetiti njuskicu o njuskicu i sapicu u sapici.

Sreli smo se onako u prolazu. Ovog puta nas je vreme delilo od osecanja. Htedoh da joj kazem da onda, u onom drugom zivotu nisam hteo da je povredim. Da sam bio nedovrsen i smrtno ranjen. Da nisam bio spreman za nju.

   - Nije nam se dalo devojcice, rekoh.

Pogledala me je i onda skrenula pogled ka nestvarnom horizontu. Pauza…

A onda kao da se iznenada probudila rece:    

    - Sad to nije vazno! Sta ima novog kod tebe?

Reci bez vrednosti, pomislih. Da ima novog, rekoh samom sebi. Lutam od grada do grada, gubim i dobijam, kockam se sa zivotom koji prolazi. Pauza…

Da li znas koliko sam te volela? Do besvesti! Da izludim! Bez ostatka! To rece i sakri se u suznim ocima, a zatim medju ljude koji zure nekud

Ako je istina bela, onda je laz crna. Gledano u svetu boja onda mozemo dobiti bezbroj nijansi. Ako obilazimo istinu, onda moramo naleteti na laz, znaci tamu.

Da li istina moze da pobedi?

Pa pojam istine je rastegljiv i znaci razlicito, zavisno iz kog se ugla gleda. Moja istina mozda nije ista kao tvoja. Najgrlatiji se najvise cuju. Znaci njihova istina je najjaca. Ako se istina da meriti u decibelima onda je hor najveca istina, drugim recima demokratija.

Ipak se ne slazem da je vecina uvek u pravu, posebno ako se misljenje drugih ne slaze sa mojim.

Ponekad se svet zavrti pa stane. Ponekad dan postane noc i ne znas gde si. Pitas se da li zivot ima nekog smisla. Da li onaj cikica sa belom bradom spava i bas ga briga za sve. Kad te udari istina po nosu onda si u trenutku zatecen. Sta raditi kad neko ko ti je drag nestaje u mraku nepostojanja, a ti ne mozes nista da uradis? Kad si nemocan i kad je sve protiv tebe. Kad si samo posmatrac.

Cesto se pitam zasto postojim i gde nestaju svi ti ljudi koji su nam nesto znacili. Ali verujem da je vecni zivot ono sto ostaje u deci i stvarima koje smo uradili. Sitnicama koje su ostavile traga u nama. Ali ipak u trenutcima istine, osecam se sicusnim. Shvatam da sam samo deo univerzuma. Neko ko je vazan sada, u ovom trenutku. A sutra, sutra sam secanje. Ne, nisam tuzan zbog toga. Samo osecam zivot. Znam da sam reka koja se uliva u more. Da sam zrno peska u pustinji. Kap u moru.

Nije mi zao sto starim. Ono sto ne mogu promeniti, o tome ne razmisljam. Zao mi je sto necu stici da uradim sve ono sto bih hteo, necu videti mesta koja bih zeleo videti. Sto sam obican covek, a ne carobnjak koji moze nacrtati osmeh na svacijem licu.

Ponekad osetim istinu postojanja, da bas u ovom trenutku neko umire ili se bas sad radja.

Ponekad svet zastane i nema sta da nam podari. Tada mi se cini da je svemu kraj. Ne znam sta da kazem i sta da pozelim. Prazan sam i istrosen…

Ponekad pozelim da osetim glad i da nestanem u mojim snovima. Da budem opet dete i da se smejem od srca. Zelim osetiti potrebu za novim saznanjima. Da cutim i budem ucenik. Da slusam i ucim. Jer svako ti moze podariti nesto novo. Svako ima neku pricu da isprica. Slusam i pronalazim sebe u drugima. I zivim svoj zivot. On je samo moj. I znaj da zivot treba da se dozivi, da bi se mogao opisati!

Princezice, nemoj puno da razmisljas i pokusavas da definises zivot. Rekoh ti da svako sanja i u snovima vidi ono o cemu masta. Mozda smo se ljubili i ti me osetila! Ili smo se sreli u nekom od proslih zivota. Ko zna? To i nije vazno. Vazno je ovo SADA.

Leptirice u stomaku smiruju samo poljupci. Kada ostavis vlazan trag na telu, mazis se kao macke, najezis od dodira jezika. Volim da te istrazujem usnama, polako i nezno, bas kao nestasni leptiric. Da osetis samo dodir, a ja upoznam tvoje telo, tako da ga mogu otkriti u mraku.

Ne brini princezice, zajedno cemo ludovati i pevati u horu. Igracemo dok nam se ne zavrti u glavi, a onda cemo pasti jedno na drugo. Bicemo reka koja zuri ka svome moru...

Sanjao sam sinoc opet onu sobu,
i slusao pesmu kise i crepova;
U daljini vozovi su zurili,
ka nekim novim tajnama maste.

A vreme u sobi kao da je stalo
za tren i kucnulo na vrata duse,
poljubilo secanja i postojanje;
A onda nestalo, nestalo bez traga.

Da li je to sinoc vetar ili putnik,
pitao secanja da li vatre jos gore;
Da li su putnici nasli svoj dom,
verujuci u Faniksa.

Ne ipak je sve to bio samo san,
neostvarena iluzija otsjaja;
I pitas me kuda ce mo sada,
ne znam mozda ka nekom novom svetioniku.

Ako imamo jos nade,
ako imamo jos snage,
ako vetar to zeli .

* pesma sa singl ploce u izdanju DISKOSA iz Aleksandrovca ... izdata nekada davno... vec sam zaboravio kada...

Ona spava i sanja gradove neke daleke. Sve one carobne dozivljaje vidjene decijim ocima i uvek je negde na putu. Trazi neku ljubav beskrajnu i oci joj se zasuze kada dozivi tudju srecu.

Ona spava ali ponekad sanja otvorenim ocima. Prica neke price o prijatnoj jednolicnosti dana u nizu, radjanju suncu, toplini, zvuku veselih potpetica i teskih koraka.

Ona sanja decije rukice kako se pruzaju i traze zastitu i ljubav. Traze da ih stavis u krevet, pomilujes, poljubis i kazes laku noc. Te pticice koje ce jednog dana odleteti i ostaviti iza sebe vecitu brigu i secanja na lepe trenutke.

Ona sanja o poljupcima koji su vecnost, princu iz bajke, dugim setnjama, tihoj muzici, veceri uz svece, saputanju na jastuku i zajednickim planovima

Ona sanja a ja zelim da je sakrijem u zagrljaju vecnosti.

Htela si da poludim, da ti kazem sve i zato ne okreci glavu! Slusaj!
Tvoje reci pune naboja jos uvek odjekuju u mojoj kutiji sa zlatnim poklopcem. Pratio sam dozivljaj koji si slikala u mojoj masti. Znam kako smo ludovali i uzimali sve sto smo mogli. Kako smo se ljubili i bili gladni golog tela. Miris trenutka jos uvek osvaja moju sobu i crta senke sa ukusom tebe na zidovima. Video sam sve to u tvojim recima. Senzualnost i divljinu dzungle. Ali reci mi, kuda si vodila moje misli drzeci me za ruku?

Osetio sam zednu zelju u tvojim recima. Neko predavanje sa mirisom proslosti. Otkrivanje tvog untutrasnjeg sveta. Bekstvo od samoce u ruzicnjak crvenog beskraja dok je napolju padala kisa. Ali kako si mogla videti mesec i utopiti se u njegov tajanstveni osmeh, kad se on igrao zmurke? Pitao sam se, kako to da niko nije pronasao zlatan kljucic tvojih snova. Gledao sam u izvor mog postojanja, u divljacku zelju da osvojim i pronadjem. Ali videh samo neki potok koji zubori kroz letnji dan. Slike tisine i otsjaj sunca na licu prirode. Video sam taj prekrasan park zivota gde si trazila sjaj u travi bas kao i ja i pitao se, zasto se nismo sreli?

Nesto mi je hladno veceras, treba mi tvoje telo da se sakrijem u tebi; Da me zagrejes, ucinis da gorim i odlepim do korice. Nedostajes mi! Lutam u mraku i trazim te.

Htedoh ti napisati hiljadu zanosnih reci, ludih i bestidnih ali reci nisu dovoljne …

Hocu da te ljubim nezno i pazljivo! Pazljivo da nesto ne propustim, da mi neki trenutci istine i tajni ne promaknu; Pojescu te i tacka! Da li si spremna za "Balkan expres" ?

Htedoh ti napisati hiljadu zanosnih reci, ludih i bestidnih ali reci nisu dovoljne …

Borim se sa jastukom, davim ga i pretim mu; Kazem: Ako me ne volis onda!!!
I imas pravo, LUD SAM! Ali za tobom! Da li znas da si u mom srcu stalan gost? Setas se iz jedne pretkomore u drugu i bas si me zaludela. Da li sam ja to bolestan??? Moram da mislim na nesto drugo!

Htedoh ti napisati hiljadu zanosnih reci, ludih i bestidnih ali reci nisu dovoljne!

Da stvarno se nadam, da kad se sakrijem u moj krevet veceras, nadjem i osetim neka hladna stopala!

Veceras pada kisa. Vetar duva i svira kroz krosnje drveca igrajuci se opalim liscem. Grad je obukao svoju pidzamu i na glavu stavio nocnu kapicu. Slusamo buru koja luduje tamo negde daleko skriveni u toplini kreveta.

Polako nestajem u trenutku neznosti dok te nalazim u mraku, i samo me tvoji poljupci vracaju u stvarnost kad se od njih najezim.