ISTINA POSTOJANJA
Ponekad se svet zavrti pa stane. Ponekad dan postane noc i ne znas gde si. Pitas se da li zivot ima nekog smisla. Da li onaj cikica sa belom bradom spava i bas ga briga za sve. Kad te udari istina po nosu onda si u trenutku zatecen. Sta raditi kad neko ko ti je drag nestaje u mraku nepostojanja, a ti ne mozes nista da uradis? Kad si nemocan i kad je sve protiv tebe. Kad si samo posmatrac.
Cesto se pitam zasto postojim i gde nestaju svi ti ljudi koji su nam nesto znacili. Ali verujem da je vecni zivot ono sto ostaje u deci i stvarima koje smo uradili. Sitnicama koje su ostavile traga u nama. Ali ipak u trenutcima istine, osecam se sicusnim. Shvatam da sam samo deo univerzuma. Neko ko je vazan sada, u ovom trenutku. A sutra, sutra sam secanje. Ne, nisam tuzan zbog toga. Samo osecam zivot. Znam da sam reka koja se uliva u more. Da sam zrno peska u pustinji. Kap u moru.
Nije mi zao sto starim. Ono sto ne mogu promeniti, o tome ne razmisljam. Zao mi je sto necu stici da uradim sve ono sto bih hteo, necu videti mesta koja bih zeleo videti. Sto sam obican covek, a ne carobnjak koji moze nacrtati osmeh na svacijem licu.
Ponekad osetim istinu postojanja, da bas u ovom trenutku neko umire ili se bas sad radja.