TISINA NESTAJANJA
Sedeli su u sobi zivota i pricali!
Ustvari ona je govorila a on slusao.
Pogledom je pratio liniju svojih cipela
i slusao eho njenog glasa.
Slusao je i pitao se?
Gde je nestala ona silna zelja, snovi, radost,
ljudi i dogadjaji? Do skora je sve bilo blisko,
a sada tako daleko!
Uzdahnuo je i pogledao tu nepoznatu osobu,
koja je odjednom bila toliko iskrena.
Ko je ustvari ona?
Miris njene blizine je slikao
poznate oblike, prizivao secanja.
Ustao je i rekao, da vise nece da je slusa.
Da ustvari nista ne cuje, i da sad vise nista nije vazno.
Uzeo je svoj kaput i posao ka vratima.
Ona je rekla:
- Pa sve ne mora bas ovako da se zavrsi!
On se upitao:
- A kako bi trebalo?
Otvorio je vrata ostavljajuci iza sebe tisinu.
Nestao je u plavetnilu dana,
kao oblak koji cezne za tisinom nestajanja.