BOKI RAZMISLJA

Kad umire dan nestajem u zvezdanoj prasini noci i zelim te. Gubim se u sebi i pronalazim mene u tebi. Upijam se svakim delicem svoje koze, jer me boli strast za tobom. Da li znas da te zelim ludo i otkaceno, bez granica i ostatka? Zelim, ali se plasim vrtloga noci. Jer ljubav je divna dok traje, a bolna kad nestaje!

Kad se radja dan budim se iz onog pijanog sna koji smo sanjali sinoc i sanjivo sanjam otvorenih ociju. Opojni miris ludih trenutaka, osecanje slatkog bola i zvuk sapata umora jos uvek odzvanja u sobi. Leptir noci je odleteo u neku drugu pricu a ja hocu, zelim i mogu! Grlim te cvrsto pogledom i znam da mi se dogodila ljubav, jer ne znam zasto volim!

Nikada ti necu odati sta si mi znacila. Kako sam voleo igrati do iznemoglosti, piti vino sa tvojih usana i besneti celu noc. Uh sto sam voleo da se sakrijem u romanticne veceri i gledam otsjaj upaljenih sveca u tvojim ocima. Da te milujem pogledom i ljubim zedno.

Mrzim samocu posle tebe. One molitve nepoznatim bogovima i eho uzdaha. Svu tu neznost koja je izgubila vrednost i slike proslosti. Kraj je pocetak neceg novog i zivot se ponavlja, ali ja ti nikada necu odati da mrzim sutra bez tebe! To je samo moja tajna!

Neki razgovor sa samim sobom, tragovi u pesku, poljupci na usnama. Nemirne slike u haoticnom plesu senki na zidu. Svega se secam ali sam izgubljen u lavirintu. Opet sam covek sa neke druge planete, onaj koji bezi. Povredim da ne bi bio povredjen. Trazim a plasim se da ne nadjem. Ne mogu pobeci od pocepanih starih snova i praznine u dusi, pa to ti je!

Hteo bih da nestanem u nekom novom svetu u nekoj novoj prici. I da ponesem sa sobom svu tu neznost koju si mi dala. Sve one trenutke i poljupce od kojih zuji u usima. Onu jezu koja me obuzima kada pomislim na tebe.

Hteo bih da se zavrtim kao cigra, a ti da me nadjes.

Verujem da necu pronaci odgovore na pitanja koje sam sebi postavljam, ali i samo trazenje je deo odgovora. Sto vise razmisljam o zivotu, gubim se u lavirintu sopstvene ogranicenosti. Odgovori stvaraju nova pitanja. Da to je kao matematicko objasnjenje pojma paralelnih linija. One se seku negde u beskonacnosti. Sve su blize jedna drugoj, svakog casa ce se preseci ali jos nisu.

Pojam beskonacnosti je za mene neshvatljiv. Jer ako je vasiona beskrajna, sta postoji na kraju krajevitog kraja. Pa ona ne moze da visi u nekom bestezinskom prostoru. A ako taj prostor ipak postoji. Sta je iza toga. Ustvari mene vise zanima, da li postoji jos neko slican nama u toj vasioni. I ako je odgovor da, zasto se jos nismo sreli. Zvuci kao neka ljubavna prica, zar ne?

Nepopravljivo gresim. Mislio sam da cu biti pametniji kad budem stariji, a ja sve ludji! Otkacen do korice! Nije vazno, zivot ionako prolazi pa neka onda bude uz pleh muziku i crno vino. Obican sam u svojoj neobicnosti. Zivim od danas do sutra, ali sam svoj ili barem to pokusavam biti.

Nebo nema granica. Ni misli. Nestani medju oblake i mastaj. Stvaraj svoj svet iz bajke. Sve je moguce, cak i ono nemoguce! I ako nema novih zvijezda na nebu, nacrtaj ih! Treba sakupljati kapljice rose i nizati ogrlicu od bisera. Sitnice zivot znace i sunce obasjava one koji traze. Napravi avion od hartije i poleti. Prati laste i rasiri krila. Tu smo izmedju nebesa i pakla. Odgovori su u tragovima vremena, u pesku, u nama.

Svuda oko mene nestvarne maske. Lica koja recituju tudju pricu! Predstava na sceni vremena i svako igra nekog drugog. Golisavi modeli, nasmejana lica, soap opera svuda oko nas! I ti zelis da budes kao oni? Ali zasto, ja te volim takvu kakva si!

Zivot je trazenje, ali treba se prepustiti osecaju. Biti siguran i u mraku, jer tek tada razgovoras sa svojom dusom. Svi odgovori su u tebi. Niko drugi ne moze da ti ih da. Jer svi zive svoj zivot, a oni koji zive tudj ne zive.

Svet je onakav kakav je. Mi ga mozda ne mozemo promeniti, ali za trenutak mu mozemo staviti cvece u kosu i nasmejati se svemu. Jer ako je ovaj zivot nas. Onda je i ovaj deo sveta, gledan iz naseg ugla nas. A ako je nas, onda treba da ga cuvamo.

Mozda cemo nestati. Mozda cemo biti pepeo koji vetar rastura. Ali neke sitnice koje smo uradili, doziveli i ostvarili, cine da taj svet izgleda drugacije. Nacrtali smo na licu postajanja jednu crticu, nestali kao kapljica u moru. Ali ne zaboravi da skup kapljica cine more.

Ne znam kako je sve pocelo ali to i nije vazno. Vazno je da smo isli ulicom i zucno diskutovali. Grcevito sam se drzao za ono sto sam smatrao ociglednim i naravno bio sam u pravu! Bes je odzvanjao u ulici pokrivenoj nocnim mirom i kao da smo bili sami na sceni zivota. Reci su bile sve teze i teze, a glas jaci u zelji da dominira prostorom.
U trenutku sam primetio da smo na pogresnim putu i zacutao. Pogledao sam je i video srdjbu. Video stranca i bes.

- Pa ovo su budalastine, zaboravi sve! Zasto bi se prepirali! Rekoh.
Uhvatio sam je za ruku. Ona se otrgla i ubrzala korak.
-Tebi nista nije vazno! Samo da je kako ti zelis. A meni je vazno! Sve mi je zivotno vazno i…

Rat je bio na pomolu i ponude o miru nisu imale vrednost. Isli smo jedno vreme cuteci. Pokusao sam da uhvatim dah, gledam zvezde i mesec, mislim na nesto drugo. Ali njena prisutnost je prenosila druge vibracije. More je bilo nemirno. Uhvatio sam je za ruku i zaurlao.
- Sada je dosta! Cujes li!

Otrgla se. Potrcala. Otvorila kapiju. Hitro pojurila uz stepenice. Cekao sam jedan trenutak u soku, a onda pojurio za njom. Gotovo da sam je sustizao. Trcao sam za dahom. Nikako da je uhvatim. Sudarili smo se dok je otkljucavala ulazna vrata. Uleteli smo u stan, hodnik, sobu. U trenutku sam je drzao cvrsto! Opirala se i besno me udarala rukama. Krila je oci kada sam hteo da zaronim u njih. Poneo sam je nesigurnim korakom, ali smo se u sledecem trenutku nasli na podu. Ljubio sam je a ona se branila u grcu. Mesec je zavirivao u nas stan i smeskao se. Zvezde su padale i nestajale na povrsini zelje. Umorni snovi su nas posle borbe zagrlili i sakrili u tami.

SVI ODGOVORI SU U TEBI !

A one koje ne nadjes nisu vredni paznje, jer oni nisu tvoji. Ponekad postoji tuga i potreba za samocom i to osecanje je stvarnost. To je ono sto boli! Ili ostavljas ili te ostavljaju. Nesto sto je tu kraj tebe brises. Zelis da postojis na neki drugi nacin, na nekom drugom mestu. I kada zatvoris vrata, pitas se ko je ugasio svetlo na pozornici snova. Pitas se, da li je sve zaboravljeno. Trazis potvrdu postojanja ludih trenutaka kod slucajnih prolaznika, i ogrlica od bisera je deo nedorecenih iluzija. Reci bez zivota.

SVA PITANJA SU U TEBI !

A ona koja su skrivena su skrivena samo za druge. Ti ih cujes kako odzvanjaju u noci. To je ono sto boli! Pitas se da li vreme brise tragove divljih noci i umornih jutara. Da li ces cuti svoje korake i osetiti tisinu posle kise. Cuti kapljice kako se cede sa krovova i eksplodiraju na plocniku.

ZA MENE JE BILO ! 

sve ovde i sada i nije vazno ko je kriv. Svetlo je ugaseno! A ovo sutra je samo neki stari goblen protkan cvecem nasih uzdaha.

Cekala je nekog na autobuskoj stanici. Nervozno se setkala i palila cigaretu za cigaretom. Bacala je nepopusene ostatke na plocnik i gasila ih razignirano vrhom cipele. Svaki cas je gledala na sat. Ponekad je trazila izgubljenim pogledom  niz ulicu i pritom uzdahnula.

Ukuckala je neciji broj na svoj mobilni i cekala! Po svemu sudeci taj neko nije hteo da odgovori ili nije mogao. Nestala je iza coska, ali je posle par trenutaka opet bila tu. Pocela je da pada sitna jesenja kisa. Otvorila je kisobran. Autobusi su dolazili i odlazili.

- Hocete li jos kafe??
- Da naravno! Odgovorih.
- Bas je lose vreme danas.
- Da, kao da se nebo otvorilo.

Pogledom sam lutao i trazio je kroz prozor restorana. Nikoga vise nije bilo na autobuskoj stanici.
Kisa je jos uvek padala...

Uh , ponekad nemam reci ili sve one koje bi upotrebio gube znacenje. I zato necu nista reci, da ne bi zacaranost trenutka nestala. Jer izgubljen sam u osecanju. U onom bestezinskom stanju koje crtaju snovi. Nestajem! Pitam se da li ti to zelis da me zavedes tvojim mislima. Da mi otvoris vrata tvog zivota i ucinis da ne mogu bez topline tvoga tela. Reci mi sta ustvari zelis?

Zamisljam kako se smeskas dok mi sve to pises. Topim se na tvojim usnama i osecam ukus poljupca. Uzivam u trenutaku kada se usne dodirnu. Bas kad osetim dodir! Kada me podidju zmarci u zelji da nestanem i pretopim se u tebe. A srce kuca li kuca na vrata duse. Kuc kuc kuc…

Da li sve ove napisane reci imaju ipak neko znacenje? Da li neko oseca senzualan miris cveca koji opija ili je to samo pesma kisnih kapljica na mojim prozorima. Ko to kuca? Plasim se da otvorim. Da opet osetim zelju. Trazim a plasim se da nadjem!

Ipak bih voleo da te osetim. Da te upoznam. Da budem kraj tebe veceras kada pada kisa. Da se topim na tvojim usnama.

UPALI ZVEZDE, DA NADJEM PUT DO TEBE!

Veceras cu biti tuzan i zaliti za onim sto je bilo, a vise ga nema. Prebiracu po secanju i traziti bisere zivota. Veceras cu biti melanholicna jesen, hladna kisa svakidasnjice, mrak zimskih dana.

Izgleda da ponekad zivot zastane, hvata dah, trazi nov cilj, novu misao, nove planove. Ponekad je sve nekako daleko, iako je tako blizu. Ponekad padaju kise bez kraja i slivaju se niz oluke, zureci u zagrljaj zidova zgrada i ulice.

Ali ako pazljivo oslusnes cuces mozda pesmu

kise i crepova. Cuces neku novu melodiju postojanja. I zato molim te:

Oslusni!

Zivot je neka cudna igra svetla i mraka, a kad izgibis kormilo onda te talasi bacaju gde oni to zele. Najbolje bi bilo da postoji pameti zelje, snage i planova, pa da znas kuda ces i sta ces. Da imas svoj cilj. Ti ljudi pobedjuju, postaju neko i nesto.
 
Ali sta da se radi, kad nismo ti odabrani? Mozda je onda odgovor, da treba da budemo ono sto jesmo: Obicni u svojoj neobicnosti!

Zivot je sastavljen od lepih trenutaka.
Uzmi sve te bisere i napravi ogrlicu.
One lose zaboravi, jer sa njima,
tvoja ogrlica ne bi bila nakit.

Zivot je onakav kakvog smo ga zasluzili, ili naslikali svojim bojama. I onda razmisljam, koliko osoba je trazilo moju blizinu, davalo mi toplinu svoje stvarnosti a ja sam uvek zurio nekud. A onda se pitam kuda?

Verovatno je odgovor, sto nisam zeleo biti obican. A ustvari to jesam! To neko kreativno dozivljavanje postojanja cini da se ponekad izgubimo u tami i trazimo previse od zivota, ljudi, veza, susreta.

A godine prolaze i u onoj gomili susreta i rastanaka nestajes polako ali sigurno. Nesto u stilu, neke medijske licnosti kome svi zavide, a on zeli samo obicne stvari u zivotu. Zato sto je i on ustvari obican, bas kao bilo ko od nas.

Izgleda da u tom vecitom trazenju mozemo naci, jedno veliko nista ili MALO NESTO

/Boki

 PS sitnice, male radosti  su zvezde na platnu zivota. One osvetljavaju nas put! 

Vrati mi moje pocepane snove. Jos uvek zelim da sanjam snove u kojima si ti. Da budem vezan za tvoju obalu i da zajedno dozivljavamo more. Da budemo delfini i volimo se na nasoj suncanoj obali. Poklonio sam ti moje tajne ali cuvaj ih nezno, kao i poljupce koji su jaci od gladi tela. Toliko toga zelim dok nestajem u postelji tvojih neznosti, a onda zanesen trenutkom sapucem da mi ne treba nista sem nas.

U lavirintu postojanja sam nestajao i nalazio sebe. Bure su ostavile trag na mome licu. Stojim pred tobom onakav kakav sam. Ne krijem nista. Ugasi dugu ako nemas hrabrosti da me poneses. Pronadji me ili nestani. Sve je u tvojim rukama. Ja sanjam, molim te ne budi me!

Postoje reci koje nikome nisam rekao. Price koje nisam nikome ispricao. Tebi zelim dati sve. Cak i te pocepane snove koji su deo mene. Dodji da ih zakopamo u pesku nase obale i budemo deo dana koji se radja na horizontu. Svet vibrira u meni. Izgubljeno mi trebas!