BOKI RAZMISLJA

PRESELIO SAM SE U BLOGOGRAD!
Tu sam dobio svoju ulicu i našao stare prijatelje. 
Čitamo se.

http://boki.blogograd.org/

Rekla  je da me voli.
Sećam se kako je to izgovorila,
reč po reč, senzualno i zavodljivo.
U polumraku sobe sam video obrise njenih usana,
dok me je miris njene puti  opijao .

Možda bi se neko zapitao,
da li reči imaju težinu i mogu opisati osećanja,
da li je to samo odsjaj njene želje da bude sa nekim.

Ja sam samo zatvorio oči i pustio
da me reka ljubavi ponese
gde god ona hoće .

Razmišljam, koliko stvarnih prijatelja imam,
i zašto su oni moji prijatelji? Da li uvek postoji
jednačina, koja ima za rezultat prijateljstvo? Da li je moguće steći nove prijatelje, ili su samo oni iz detinjstva, oni pravi?

Kad sam živeo u nekoj drugoj priči, nije postojalo mesto u gradu, gde nisam nekog poznavao. Mnogi su tražili moje društvo, a i ja sam u drugima nalazio sebe. Kad sam otišao u neku novu priču, veze su se pokidale, i vreme je sve oteralo u zaborav. Čini mi se kao da nisam postojao nekada, i da mi je samo ovo sad ostalo.

Posle mnogo godina sam pokušao, da pronađem opet onaj entuzijazam, ushićenje, zajedničke teme, interesovanja, misli, želje i nade. Da pronađem ono druženje koje je ostalo tamo negde na polici sećanja. Ali izgleda da je sve otišlo u neki novi vid komunikacije. 

Pitam se da li sam se ja toliko promenio, ili su nas okolnosti i brige oterale u crno belu stvarnost? Pitao sam se takođe, da li se druženje zasniva na interesu, na pijačnoj filozofiji, ja tebi, ti meni? Ili je to nešto spontano i suptilno. Potreba da sa nekim podeliš sreću i tugu?

Čini mi se da gledam svet oko mene kao STEPSKI VUK, navikao na beskonačan dijalog sa samim sobom. Da mi ama baš niko ne treba u životu, i ja nikome ne trebam. Možda sam se opekao i sad se plašim i šibice. Možda sam neko drugi u nekoj novoj priči, satelit koji luta besciljno svemirom, tražeći kraj beskrajnosti, koje nema.

I STILL HAVEN’T FOUND WHAT I’M LOOKING FOR!
Još uvek nisam našao, ono što sam tražio!
Pevaju U2
Možda je to poenta svega. Celog života tražimo nešto, neznajući šta, a ustvari na kraju krajevitog kraja, ne uspevamo da pronađemo sebe. 

Noć krije u sebi naše tajne, 
ostatke misli koje mrak briše, 
i buket želja za dan što će doći.

Zvezde trepću zavodnički,
miluju čežnju, pijane ulice
i želju da noć nikad ne prestane.

Ako otvoriš prozore tvoje duše,
i ako pažljivo oslušneš,
možda ćeš čuti gitaru u noći,
otkriti tajnu igre svetlosti i tame
i ko zna, možda ćeš osetiti 
dodir mojih usana.

SREĆAN ROĐENDAN ANAM
ONE AND ONLY!

Blogeri hajde da pevamo svi u horu:
Danas nam je divan dan, našoj AnaM rođendan... 

Ovih dana mi reče prijatelj: Uh, kako vreme brzo prolazi! Eto vidiš, već je prošao Božić i Nova godina. Vreme leti. Kad bolje razmislim, kao da je juče bilo, kad sam bio mlad i pun poleta. Ih šta sam sve propustio…

Kad sam mu rekao da meni vreme prolazi, baš kao i uvek, onako kap po kap, dan po dan, sat po sat, sekundu po sekundu. On me je začuđeno pogledao, kao da sam pao s Marsa, ili bolje reći sa nevericom u kojoj se ogledalo pitanje, da li ja shvatam uopšte šta je život.

Ainštajn je oslikao vreme kao relativan pojam.
Ako čekamo nekog, onda ono sporo prolazi, a ako dodirnemo vrelu plotnu šporeta, bol je trenutno prisutan.  Ako stojimo na stanici i gledamo kako voz prolazi munjevitom brzinom kraj nas, onda za nas vreme prolazi u jednom taktu, a za onog u vozu u drugom.

Za mene je vreme individualna stvar, to jest, sve zavisi kako ga doživljavamo u određenom trenutku. Ono kucka uporno i grabi napred. Ali treba biti filozofiski raspoložen pa da taj pojam sagledamo iz svih uglova, ako uglovi uopšte postoje. Jer ako njih ima, onda ima i stranica. A stranice i uglovi ograničavaju pojam, baš kao i svaka kutija, sem one Pandorine.

Imao sam ja još mnogo toga da kažem, u vezi vremena i ograničenosti pojmnjanja naše realnosti, ali me je moj drug uštopovao u mestu. Rekao je: Boki, boli me glava od tvoje filozofije!

I zato sam morao da vremenski ograničim moju priču. Ipak se pitam, da li ste i vi filozofski raspoloženi s tim u vezi, ili prihvatate život onakvim kakav je?

Poželeh da joj kažem,
kako je veče divno,
da nas mesec šeretski promatra;
da čuje  kako bestidno šapučemo,
i da će svi znati da smo se ljubili.

Poželeh da joj kažem,
kako strepim,
da ne mogu bez njenog osmeha,
da su mi trenutci prazni bez nje,
da se plašim da je ne izgubim.

Pitao sam se,

zašto kad želiš toliko toga da kažeš,

nemožeš 

BOKI VAM ŽELI

SREĆNU 
NOVU GODINU

Postoji obala,
gde čuvam naše trenutke nestajanja,
šareni cvet koji si mi poklonila,
herbarijum prepun nežnih reči,
kapljicu postojanja u tvojim uzdasima,
vatromet što slika ljubav u noći.

Postoji obala,
gde talasi traže tišinu u smiraj dana,
dok se delfini bestidno ljube,
a ja  nalazim zrak sunca u tvojim očima,

toplinu moje senke u tvom naručju,

želju da nas zagrli večnost.

AKO DAŠ NEKOM CVET,
DOBIĆEŠ ZA UZVRAT BUKET! 

/Boki 

Posmatrao sam je dok smo pili kafu.
Pratio sam pogledom konture njenih
nogu i utapao se u tkaninu haljine, 
koja je baršunasto milovala njeno telo.
Gledao sam je kako prinosi šoljicu ustima
i doživljavao trenutak dodira.
Pogledala me je i rekla sa osmehom:

     - Pa ti me ne slušaš? 

Sobu je milovala sentiš muzika i
posipala nas konfetama čežnje.
Zatvorih oči za trenutak i setih se
našeg lutanja u ludoj vožnji
beskrajnim putevima.
Bili smo izgubljeni u nepoznatom.
Sunce se ogledalo u poljani prepunoj žutog cveća.
Vreme je stalo za trenutak umorno od lutanja.

ODJEDNOM se ispred auta stvorila
mala kuca! Šarena loptica koja se igrala,
kotrljala, skakutala, malo ovde, malo onde.

ŠKRIPA KOČNICA…KRIK!!!
Otvaram vrata…
Spreman sam na sve!

U trenutku je mali nestaško u autu.
SMEH! NJegov repić me kucka
po rukama dok ga milujem.
Osećam toplinu njegovog tela
u mom naručju. Želim da ga ukradem! 

Opet sam u ovom vremenu sadašnjem.

     - Sedi pored mene, reče ona.
 Gledam je začudjeno.

     - Pa ja sam tu! 
     - Dodji bliže… još … još… Sećaš li se
 kada umalo nismo zgazili onu kucu?
 Znaš da sam bila ljubomorna na nju
 i na sunce što je milovalo ono more žutog cveća. 

Nasmešila se.
Mirisala je na kafu.
Zatvorila je oči i rekla :

     - Hajde da se ljubimo!!! 

DAN
Polako je krenuo putem kroz livade.
Tražio je detelinu sa četiri lista.
Želeo je pronaći dokaz da mu sreća nije okrenula ledja.

Išao je sve dalje i dalje, dok ga noć nije zatekla u šumi.
Bilo mu je hladno. ”Čuda se ne dogadjaju u
mom kraju”, prošapta. Odlučio je da se vrati kući.

NOĆ
U mraku nije mogao pronaći put ka selu,
noć je bila zastrašujuće tamna.
Imao je osećaj da gladni vukovi prate svaki njegov pokret.
Strah ga je gušio svojom ledenom rukom.
Posle dugog lutanja je ugledao svetla sela.

EPILOG
Već je bilo uveliko podne kad se probudio.
Izašao je na trem kuće i uživao u sunčevim zracima.
Kad osetiš sta znači biti izgubljen u noći,
shvataš da tvoj dom krije u sebi neopisivu toplinu.

Nije mogao da veruje svojim očima.
Prišao je bliže. Pitao se, da li on još uvek sanja?
Ubrao je detelinu koja je rasla uz zid kuće.
Verovali vi u to ili ne, stvarno je imala četiri lista.

PITALICA
Da li to znači da je on pronašao sreću,
ili je ona pronašla njega?