BOKI RAZMISLJA

Nedostaješ mi, 
kad čujem našu pesmu na radiju,
kad vidim nekog ko me podseća na tebe,
kad slušam pesmu kiše i crepova.

Ustvari,
tražim te u svemu što me okružuje,
u pesmama koje pevam,
mestima gde smo zajedno bili.

Bez kraja i početka lutam,
i nadam se da ćeš me opet naći;
Mada znam da nam se nije dalo,
i da nam se neće dati.

Ima mnogo onih koji pišu.
Verovatno je to ventil i želja da se spekuliše sa
sudbinom u stilu: ”Šta bi bilo, da je bilo”.
Razmišljao sam: 
KAKO NAPISATI ROMAN
I USPUT DOBITI NOBELOVU NAGRADU:

Ideja je samo početak rada na romanu.
Kaže se da je pisanje, zanat kao i svaki drugi.
Baš kao naprimer biti stolar.
Poželiš da napraviš stolicu, imaš ideju , 
nacrtaš  skicu, tražiš pogodnu gradju,
isprobavaš tehničku  konstrukciju,
pitaš druge za savet i
skupljaš informacije koje će ti koristiti u radu.

Usput si odredio, kome si namenio stolicu.
Izabiraš stil i boju, želeći da se ona uklapa
u svoje buduće okrilje, da odgovara nameni.

Svoje sočinjenije, modifikuješ, testiraš, dogradjuješ.
Ne žuriš, jer roman je kao dete. Ono je tvoje 
i na tebi je da ga osposobiš za život.
Da mu daš mogućnost, da se osamostali, 
može da opstane zahvaljujući svojim kvalitetima,
bude blizak svima, ali najbliži tebi. 
Raduješ se, ako to dete postane 
neko i nešto u životu, bude zapaženo.

Verovatno nije postalo Nobelovac,
ali ti je ipak drago, jer je tvoje.
Možda razmišljaš,
da si mogao bolje da ga vaspitaš.
Verovatno si ponešto propustio da uradiš,
ali ipak shvataš da si i ti,
vremenom ponešto od njega naučio.

Nikad ne mozes postati veci,

nego sto verujes da mozes biti !

Ljudi koji su sigurni u sebe,
nemaju potrebu da privlače pažnju,
površnim jeftinim trikovima;
Oni su svesni svoje vrednosti.

U životu se može mnogo toga kupiti,

ali ne i kultura, znanje, empatija,

zdravlje, sreća …

Život je iluzija ili stvarnost. 

To sve zavisi,

kako ga mi doživljavamo.

Neko ima puno,

a oseća se siromašnim;

Neko ima malo,

a oseća se bogat u duši!

Novac nije sve, naročito kad shvatiš

da ga ne možeš poneti sa sobom

na onaj „drugi svet”!

Ponekad pomislim
da sam naučio abecedu života,
i da me ništa nemože iznenaditi,
ali već u sledećem trenutku
stvarnost me udari po nosu i kaže: Probudi se!

Celog života učim i tek sad znam,
da ništa ne znam.
To jest da je moje znanje samo kap u moru, i da sam još uvek dete koje radoznalim očima
gleda svet oko sebe.

Zato ne mogu da
razumem sveznalice!

Ja uvek prihvatam tudje mišljenje,
pogotovo ako se ono
poklapa sa mojim!

   

Понекад  се питам
да ли ће сви блогери;
једног дана постати писци,
или су oни то већ сада?

Да ли је блогерисање поезија
и проза нашег времена!

Верујем да креативна жеља
чини чуда! 

Ponekad treba plakati,
da bi se oči pune tuge razbistrile,
da bi jutro svanulo,
i novi put ka zvezdama
postao deo istine.

Žene plaču, to znamo!
Pitam se da li se i muškarcima,
ponekad zamagli pogled? 
A ako je odgovor da,
da li je to znak slabosti ili snage?

BEOGRAD, moja muzika, moja priča,
još uvek me čeka kao stari prijatelj;
Nesebično toplog zagrljaja,
prepun novih priča i dogadjanja.

Moj BEOGRAD nekad i sad,
opet tu kraj mene.

A vaš, kakav je on?

Uhhhh što mrzim
kad imam nazeb?
Nisi baš bolestan,
ali nije ti ni do čega.

Ko nam je neprijatelj
to obično znamo,
ali ko nam je prijatelj,
to je već malo teže znati.

Naravno da postoje  stvarni  prijatelji,
ali pitanje je kako ih prepoznati.

Da li imate neki lični recept??? 

Ponekad se pitam, da li istina postoji? Ili bolje reči: 
Da li sve zavisi iz kog ugla posmatraš
stvarnost i ko je posmatrač.

U kom vremensko aspektu postojite? Da li ste još uvek u onom juče.
ili  se nadate, da će sve biti 
bolje sutra? 

Svi smo mi specijalni,
jedinstveni, svoji, unikati.
Svako ima nešto
što može pokloniti nekom.

Najlepši poklon je
ljubav koju dajemo: 
Svom partneru, svojoj deci,
tudjoj deci, roditeljima, starima,
mladima, prijateljima, neprijateljima,
životinjama, svetu, prirodi, kulturi,
svojoj zemlji, stvaranju, postojanju.

To je jedan šarolik
BUKET LJUBAVI,
davanje koje nas čini
sretnim u duši.

Ko se blogeriše,
zlo ne misli!
Kažu blogeraši!

Pitam se,
zašto se vi blogirate? 

Da li su suze, oličenje snage,
ljubavi, radosti, tuge, 
ljubomore, očaja ili straha?