BOKI RAZMISLJA

Ona spava i sanja gradove neke daleke. Sve one carobne dozivljaje vidjene decijim ocima i uvek je negde na putu. Ona trazi nrazi ljubav beskrajnu i oci joj se zasuze kada dozivi tudju srecu.

Ona spava ali ponekad sanja otvorenim ocima. Prica  price o prijatnoj jednolicnosti dana u nizu. Prica o suncu, radjanju, toplini i zalasku, zvuku veselih potpetica i teskih koraka.

Ona sanja decije rukice kako se pruzaju i traze zastitu i ljubav. Traze da ih stavis u krevet, pomilujes, poljubis i kazes laku noc. Te pticice koje ce jednog dana odleteti i ostaviti iza sebe vecitu brigu i secanja na lepe trenutke.

Ona sanja o poljupcima koji su vecnost, o princu iz bajke, dugim setnjama, tihoj muzici, veceri uz sa svece, saputanju na jastuku i zajednickim planovima.

Ona sanja a ja zelim da je sakrijem u zagrljaju vecnosti.

Rekao sam joj da ne luduje,
i da je zivot samo san. Da niko ne
pripada nikom i da nemozes biti
vlasnik necijih osecanja. Sloboda je
svacije pravo, ako nekog sputavas, onda
mu seces krila i on vise nemoze da leti.

Govorila je da ona zeli i hoce da ide ulicama grada,
a ne da se druzi sa oblacima.
Da joj treba neko ko je samo njen.
Neko koga ce uvek naci u mraku svoje sobe.
Zelela je toplinu blizine i sunce koje poznaje.

Rece:
Da nije bas lose imati nekog, ko je samo tvoj.
Rekao sam:
Idi ako ti se ne dopada.
Otisla je, a ja sam ostao u kavezu svoje slobode.

Voleo bih da sam vetar i da te milujem, mrsim ti kosu i kradem miris tela. Da me osetis i znas da sam tu kraj tebe. Ljubio bih te tada zudno i skrivao se u tebi.

Voleo bih da sam zrak sunca i da te zagrejem toplinom, okitim kosu biserima. Igrao bi se tada skrivaca u tvojoj haljini i otkrivao sliku tvoje zudnje. Poklonio ti sigurnost u mom narucju.

Voleo bih da ti kazem, bas sve to sto nosim u sebi. Oslikam sve te zelje, snove i nezne misli. Da ti poklonim bliskost i osecanja, jer to je ono sto stvara buru u nama. Da, sve pocinje i zavrsava se u kutiji sa zlatnim poklopcem, koja skriva nase misli.

PRVI CIN:

PRIJATELJ: Srecan rodjendan prijasko!
JA: Hvala!
Otvaram poklon.
JA radosno: Uvek sam zeleo da imam neku lepu sliku na zidu!
Zagledam, razgledam, ispitujem…
JA zacudjeno: Ali ovo je samo platno!
PRIJATELJ: Nisam znao koji bi ti se motiv dopao, pa sam mislio da ga sam naslikas.

Hajdemo pod oblake devojcice, da se igramo sa plavetnilom neba i putujemo kroz suncan dan. Napravi korpu za izlet, stavi je na bicikl i idemo da otkrijemo svet. Ponecemo sa nama prijatno raspolozenje, poljipce i zagrljaje. Odbacicemo rance proslosti i nacrtati nove snove. Sakricemo se u zelenilu nekog proplanka i uzivati u zracima sunca. Uzivati u nasem danu.

Hajde da nestanemo danas i izgubimo se medju oblake naseg zivota. Da osetimo nase trenutake. Nista ne trazim i ne trebam sem tebe. Sem tih trenutaka kad smo zajedno i kada pijem vino sa tvojih usana.

Vidis li torzo zelje kako se izvija, okrece, uvrce, dize, tezi ka nebu. Bas kao i mi kada polako klizimo kroz vikend i nestajemo. Boje dana se psihodelicno razlivaju i samo smo mi tu. Samo ti i ja postojimo u ovom trenutku. Hajde idemo dalje kroz vreme da pronadjemo nas proplanak!

Kad umire dan nestajem u zvezdanoj prasini noci i zelim te. Gubim se u sebi i pronalazim mene u tebi. Upijam se svakim delicem svoje koze, jer me boli strast za tobom. Da li znas da te zelim ludo i otkaceno, bez granica i ostatka? Zelim, ali se plasim vrtloga noci. Jer ljubav je divna dok traje, a bolna kad nestaje!

Kad se radja dan budim se iz onog pijanog sna koji smo sanjali sinoc i sanjivo sanjam otvorenih ociju. Opojni miris ludih trenutaka, osecanje slatkog bola i zvuk sapata umora jos uvek odzvanja u sobi. Leptir noci je odleteo u neku drugu pricu a ja hocu, zelim i mogu! Grlim te cvrsto pogledom i znam da mi se dogodila ljubav, jer ne znam zasto volim!

Nikada ti necu odati sta si mi znacila. Kako sam voleo igrati do iznemoglosti, piti vino sa tvojih usana i besneti celu noc. Uh sto sam voleo da se sakrijem u romanticne veceri i gledam otsjaj upaljenih sveca u tvojim ocima. Da te milujem pogledom i ljubim zedno.

Mrzim samocu posle tebe. One molitve nepoznatim bogovima i eho uzdaha. Svu tu neznost koja je izgubila vrednost i slike proslosti. Kraj je pocetak neceg novog i zivot se ponavlja, ali ja ti nikada necu odati da mrzim sutra bez tebe! To je samo moja tajna!

Neki razgovor sa samim sobom, tragovi u pesku, poljupci na usnama. Nemirne slike u haoticnom plesu senki na zidu. Svega se secam ali sam izgubljen u lavirintu. Opet sam covek sa neke druge planete, onaj koji bezi. Povredim da ne bi bio povredjen. Trazim a plasim se da ne nadjem. Ne mogu pobeci od pocepanih starih snova i praznine u dusi, pa to ti je!

Hteo bih da nestanem u nekom novom svetu u nekoj novoj prici. I da ponesem sa sobom svu tu neznost koju si mi dala. Sve one trenutke i poljupce od kojih zuji u usima. Onu jezu koja me obuzima kada pomislim na tebe.

Hteo bih da se zavrtim kao cigra, a ti da me nadjes.

Verujem da necu pronaci odgovore na pitanja koje sam sebi postavljam, ali i samo trazenje je deo odgovora. Sto vise razmisljam o zivotu, gubim se u lavirintu sopstvene ogranicenosti. Odgovori stvaraju nova pitanja. Da to je kao matematicko objasnjenje pojma paralelnih linija. One se seku negde u beskonacnosti. Sve su blize jedna drugoj, svakog casa ce se preseci ali jos nisu.

Pojam beskonacnosti je za mene neshvatljiv. Jer ako je vasiona beskrajna, sta postoji na kraju krajevitog kraja. Pa ona ne moze da visi u nekom bestezinskom prostoru. A ako taj prostor ipak postoji. Sta je iza toga. Ustvari mene vise zanima, da li postoji jos neko slican nama u toj vasioni. I ako je odgovor da, zasto se jos nismo sreli. Zvuci kao neka ljubavna prica, zar ne?