BOKI RAZMISLJA

Poceo sam da te brisem iz secanja. Da spaljujem sva tvoja pisma i osecanja. Da zakopavam u vrtlogu iscepane noci i dane, lomeci usput sve sto je tvoje. Skrivam se u svakodnevici i nekud zurim. Trazim i nestajem. Moram pobeci od onog juce!

Sistematski brisem sve tvoje SMS poruke, tvoje misli. Eho tih reci praznine me samo teraju da se setam kao ludak po kisi. Pitam se ipak, da li si onu bohemsku atmosferu i misaono ludovanje prepisivala iz nekog ljubavnog romana? Kazes da sam ti jos uvek drag, a ja se pitam sta to znaci.

Ubijas me, polako ali sigurno!!! Htela si da poludim ostavljajuci me na ivici ponora. Ti si razvratnica a ja bolesnik. Nema nam leka! Urlacu ispod tvojih prozora u snovima, i penjati se na tvoj balkon. Ako se ne ispolomatam, znaj da cu ti pevati do zore! Ne nisam gladan zena i dozivljaja, gladan sam tebe.

Bezim od vremena i praznih casa. Nasih trenutaka i zalaska sunca u tvojim ocima. Toplog peska i tvojih usana. Bezim od sebe samog u zelji da plutam na povrsini mora kao neki brod koji se sprema na dalek put. Kako ce vreme biti sutra? Cujem da je kod tebe sunce! Kod mene jos uvek pada kisa…

Da li znas da ponekada ne postoje granice. Postoje samo trenutci ludosti, glasovi divljine, vodopadi i brzaci sto te nose. Postoji samo zelja da budemo bestidni i ludi, dok kapljice kise postaju deo mora.

Sve pocinje tu gore u toj kutiji sa zlatnim poklopcem, i bas tog trenutka nista drugo nije vazno. Samo zelis i hoces! Juris za svojom senkom dok nestasni leptiri luduju u stomaku. Mirisi te opijaju u nedorecenom bestezinskom stanju dok trazis sebe u mraku. Nestajes! Umires i radjas se.

Volim tvoje poljupce koji pamet mute. I ako sutra bude smak sveta, nije vazno. Vazno je da smo bas veceras latice crvene ruze.

Eto polako se dan vuce. Kasni dorucak. Dugi snovi.
Borba sa nevidljivom trenutcima u mraku. Neki poljupci na jastuku i miris golog tela u postelji.

Sve mozes naci u sebi. Malo crnog, malo belog, kisu, sunce, smeh i suze. Da, svi teze za necim sto ne mogu imati. A ono sto je kraj njih ne vide. Ne znam zasto je to tako, ali jednu stvar znam. A to je, da je usamljenost bolest danasnjeg drustva. I znam da smo mi deo prirode. Zato ne shvatam zasto smo se onda zakljucali u celije od betona? Zasto ludujemo bez granica, napijamo se i trosimo zivot. A sve je tu na dohvat ruke, samo treba nestati u zelenilu i biti prirodan. Biti svoj.

Zivot tece i otice. Ne znam kuda, ali je to neki konstantan tok. Ne, ne mozemo zaustaviti vreme, ono nas tera napred. Da li vidis neko svetlo u tunelu? Da li postoji neki cilj? Da li smo oni isti ili se menjamo? Da li je nekada bilo bolje ili je sada bas ono sad? Odgovor je u tebi. Dajte mi lampione i svirace za ovaj sto! Udri brigu na veselje. Nikada se ne zna gde smo sutra…

Ona rece: Hocu da postanes ovisnik poput mene! Sa tobom hocu sve!

Rece i nestade, bas onog trenutka kad sam postao LJUBAVNI NARKOMAN.

Negde izmedju stvarnosti i maste postojim. Slike su iz mog albuma dozivljaja. Imaginarne ili zabelezene okom digitalne kamere. Nadam se da ce te biti deo mog zacaranog kruga!

PS JA zelim da inspirisem. Zelim reci da je ljubav, osecaj, suptilnost, senzualnost, prijateljstvo, emocije, empatija itd nesto divno. I da smo svi mi unikati i imamo sta da poklonimo jedni drugima. To je vaznije od svega! Od politike, mrtvih stvari, image itd. I mozda ovom nasem izgubljenom svetu treba bas to. DA ne krijemo sta osecamo. Da poklanjamo jedni drugima ljubav bez interesa. Ne samo onu partnersku. Mislim da bi ovaj svet tada izgledao drugacije