JOŠ UVEK NISAM NAŠAO, ONO ŠTO SAM TRAŽIO!
Razmišljam, koliko
stvarnih prijatelja imam,
i zašto su oni moji prijatelji? Da li uvek postoji
jednačina, koja ima za rezultat prijateljstvo? Da li je moguće steći nove prijatelje, ili su samo oni iz detinjstva, oni pravi?
Kad sam živeo u nekoj drugoj priči, nije postojalo mesto u gradu, gde nisam nekog poznavao. Mnogi su tražili moje društvo, a i ja sam u drugima nalazio sebe. Kad sam otišao u neku novu priču, veze su se pokidale, i vreme je sve oteralo u zaborav. Čini mi se kao da nisam postojao nekada, i da mi je samo ovo sad ostalo.
Posle mnogo godina sam pokušao, da pronađem opet onaj entuzijazam, ushićenje, zajedničke teme, interesovanja, misli,
želje i nade. Da pronađem ono druženje koje je ostalo tamo negde na polici sećanja. Ali izgleda da je sve otišlo u neki novi vid komunikacije.
Pitam se da li sam se ja toliko promenio, ili su nas okolnosti i brige oterale u crno belu stvarnost? Pitao sam se takođe, da li se druženje zasniva na interesu, na pijačnoj filozofiji, ja tebi, ti meni? Ili je to nešto spontano i suptilno. Potreba da sa nekim podeliš sreću i tugu?
Čini mi se da gledam svet oko mene kao STEPSKI VUK, navikao na beskonačan dijalog sa samim sobom. Da mi ama baš niko ne treba u životu, i ja nikome ne trebam. Možda sam se opekao i sad se plašim i šibice. Možda sam neko drugi u nekoj novoj priči, satelit koji luta besciljno svemirom, tražeći kraj beskrajnosti, koje nema.
I STILL HAVEN’T
FOUND WHAT I’M LOOKING FOR!
Još uvek nisam našao, ono što sam tražio!
Pevaju U2
Možda je to poenta svega. Celog života tražimo nešto, neznajući šta, a ustvari na kraju krajevitog kraja, ne uspevamo da pronađemo sebe.