BOKI RAZMISLJA

Razmišljam, koliko stvarnih prijatelja imam,
i zašto su oni moji prijatelji? Da li uvek postoji
jednačina, koja ima za rezultat prijateljstvo? Da li je moguće steći nove prijatelje, ili su samo oni iz detinjstva, oni pravi?

Kad sam živeo u nekoj drugoj priči, nije postojalo mesto u gradu, gde nisam nekog poznavao. Mnogi su tražili moje društvo, a i ja sam u drugima nalazio sebe. Kad sam otišao u neku novu priču, veze su se pokidale, i vreme je sve oteralo u zaborav. Čini mi se kao da nisam postojao nekada, i da mi je samo ovo sad ostalo.

Posle mnogo godina sam pokušao, da pronađem opet onaj entuzijazam, ushićenje, zajedničke teme, interesovanja, misli, želje i nade. Da pronađem ono druženje koje je ostalo tamo negde na polici sećanja. Ali izgleda da je sve otišlo u neki novi vid komunikacije. 

Pitam se da li sam se ja toliko promenio, ili su nas okolnosti i brige oterale u crno belu stvarnost? Pitao sam se takođe, da li se druženje zasniva na interesu, na pijačnoj filozofiji, ja tebi, ti meni? Ili je to nešto spontano i suptilno. Potreba da sa nekim podeliš sreću i tugu?

Čini mi se da gledam svet oko mene kao STEPSKI VUK, navikao na beskonačan dijalog sa samim sobom. Da mi ama baš niko ne treba u životu, i ja nikome ne trebam. Možda sam se opekao i sad se plašim i šibice. Možda sam neko drugi u nekoj novoj priči, satelit koji luta besciljno svemirom, tražeći kraj beskrajnosti, koje nema.

I STILL HAVEN’T FOUND WHAT I’M LOOKING FOR!
Još uvek nisam našao, ono što sam tražio!
Pevaju U2
Možda je to poenta svega. Celog života tražimo nešto, neznajući šta, a ustvari na kraju krajevitog kraja, ne uspevamo da pronađemo sebe. 

Noć krije u sebi naše tajne, 
ostatke misli koje mrak briše, 
i buket želja za dan što će doći.

Zvezde trepću zavodnički,
miluju čežnju, pijane ulice
i želju da noć nikad ne prestane.

Ako otvoriš prozore tvoje duše,
i ako pažljivo oslušneš,
možda ćeš čuti gitaru u noći,
otkriti tajnu igre svetlosti i tame
i ko zna, možda ćeš osetiti 
dodir mojih usana.

SREĆAN ROĐENDAN ANAM
ONE AND ONLY!

Blogeri hajde da pevamo svi u horu:
Danas nam je divan dan, našoj AnaM rođendan... 

Ovih dana mi reče prijatelj: Uh, kako vreme brzo prolazi! Eto vidiš, već je prošao Božić i Nova godina. Vreme leti. Kad bolje razmislim, kao da je juče bilo, kad sam bio mlad i pun poleta. Ih šta sam sve propustio…

Kad sam mu rekao da meni vreme prolazi, baš kao i uvek, onako kap po kap, dan po dan, sat po sat, sekundu po sekundu. On me je začuđeno pogledao, kao da sam pao s Marsa, ili bolje reći sa nevericom u kojoj se ogledalo pitanje, da li ja shvatam uopšte šta je život.

Ainštajn je oslikao vreme kao relativan pojam.
Ako čekamo nekog, onda ono sporo prolazi, a ako dodirnemo vrelu plotnu šporeta, bol je trenutno prisutan.  Ako stojimo na stanici i gledamo kako voz prolazi munjevitom brzinom kraj nas, onda za nas vreme prolazi u jednom taktu, a za onog u vozu u drugom.

Za mene je vreme individualna stvar, to jest, sve zavisi kako ga doživljavamo u određenom trenutku. Ono kucka uporno i grabi napred. Ali treba biti filozofiski raspoložen pa da taj pojam sagledamo iz svih uglova, ako uglovi uopšte postoje. Jer ako njih ima, onda ima i stranica. A stranice i uglovi ograničavaju pojam, baš kao i svaka kutija, sem one Pandorine.

Imao sam ja još mnogo toga da kažem, u vezi vremena i ograničenosti pojmnjanja naše realnosti, ali me je moj drug uštopovao u mestu. Rekao je: Boki, boli me glava od tvoje filozofije!

I zato sam morao da vremenski ograničim moju priču. Ipak se pitam, da li ste i vi filozofski raspoloženi s tim u vezi, ili prihvatate život onakvim kakav je?

Poželeh da joj kažem,
kako je veče divno,
da nas mesec šeretski promatra;
da čuje  kako bestidno šapučemo,
i da će svi znati da smo se ljubili.

Poželeh da joj kažem,
kako strepim,
da ne mogu bez njenog osmeha,
da su mi trenutci prazni bez nje,
da se plašim da je ne izgubim.

Pitao sam se,

zašto kad želiš toliko toga da kažeš,

nemožeš 

BOKI VAM ŽELI

SREĆNU 
NOVU GODINU