BOKI RAZMISLJA

Baš kao bele i crne dirke
na mom klaviru smo ti i ja bili,
susret noći i dana, sunca i kiše,
tišine i zvuka;

Bili smo dva različita sveta,
dve priče,
dva detinjstva,
dve nedovršene rečenice
u našoj životnoj priči.

Sve je bilo protiv nas,
ali da smo to stvarno hteli,
možda smo ipak mogli biti
pesma bez kraja