BOKI RAZMISLJA

Poželeh da pišem o mojim snovima,
ljubavi, želji, trenutcima sreće sa tobom.
Da kažem da te još uvek želim i tražim u noći
ali nemam više reči ili reči nemaju više mene.
Boje su se izmešale na platnu sećanja
i ukrale toplinu onog što je nekad bilo naše.

Baš kao bele i crne dirke
na mom klaviru smo ti i ja bili,
susret noći i dana, sunca i kiše,
tišine i zvuka;

Bili smo dva različita sveta,
dve priče,
dva detinjstva,
dve nedovršene rečenice
u našoj životnoj priči.

Sve je bilo protiv nas,
ali da smo to stvarno hteli,
možda smo ipak mogli biti
pesma bez kraja

Samo se ponekad setim tvojih suza
i pitam se ko je tada plakao, ti ili ja?
Sad znam da se neke suze ne vide, one se kasnije osete.

Zasto sam pozeleo da ti ovo kazem?
Mozda zato sto mi opet
bolno nedostajes.

BOKI u svedskim novinama

Jeste da nista nerazumete, ali prepoznaces verovatno moju sliku (i priliku)

Sta je zivot, bez sunca,
bez uzdaha i nade?
Kuda vreme zuri, ako nema cilj,
ako trenutci postaju zatvor zelje?

Zasto srce uvek zeli ono sto
nije na dohvat ruke,
a ipak je tu kraj nas, u nama?

Kuda nestaju dani
i da li postoje reci,
koje mogu opisati trenutke srece;
kad upoznas sebe
u nekom ko ti daje sve,
a ti to ne primecujes.

Ali kad sunce zadje znaj,
shvatices da trenutci tisine 
imaju snagu reci!